ЛИТУРГИЈА

ДА ЛИ ЈЕ ЛИТУРГИЈА ЖРТВА?
 
Протестант:
Исус Христос је једини светштеник, јер је Он једном за свагда себе принео на жртву за наше грехе. Зашто онда православни верују да је Литургија жртва коју приноси свештеник?
Православац:
Православна Црква зна и проповеда да је Христово приношење себе савршена и довољна жртва за грехе, и да се њој не може ништа додати. Зато Православна Црква никада није прихватила учење о „жртвеној миси“ средњевековног римокатолицизма.

Па ипак, од најранијих хришћанских времена Божанствена Литургија увек је описивана као жртва. У књижевним споменицима као што је „Дидахи“ (настао 50-100), описује се као жртва о којој је пророковао пророк Малахија (ср. Мал. 1,11). Тако су о томе веома доследно учили и Свети Оци. У Првој Посланици Коринћанима (гл.10) Апостол Павле говори о Евхаристији са жртвеним значењем. Жртвени карактер Литургије састоји се у томе што је она наша жртва величања и хвале (ср. Јевр. 13,5). У њој приносимо Богу материјалне дарове (ср. Филиб. 4,18), као и дар „самих себе, других и свега живота свога“ (ср. Рим. 12,1). Али још потпуније, Литургија је жртва због тога што се у њој светотајински оприсутњује у олтару голготска жртва која је принесена ради нашега спасења. Христова жртва се не понавља, али ми приносимо Богу Христову Голготску Жртву сједињену са нашим молитвама. То је највећи степен „поуздања у крв Исусову“. Овај израз употребљавају протестанти, али без овог правилног разумевања. У Литургији Црква, као Тело Христово, улази у вечни Христов првосвештенички чин проповедања своје јединствене заступничке жртве пред Оцем (сравни Јевр. 7,24-25; 8,1-13). Тако дакле, Литургија је жртва по томе што Црква у њој приноси своје богослужење и молитве сједињене са јединственом жртвом Христовом: са Телом које је ломљено за нас и Крвљу проливеном за наше спасење.

ПРАВОСЛАВНИ „РИТУАЛИЗАМ“
 
Протестант:
Зашто је православно богослужење тако свечано, церемонијално? У новозаветној Цркви богослужење је било једноставно.
Православац:
Бог нема ништа против обреда или церемонијала. Он је у Старом Завету заповедио специјалне и веома разрађене богослужбене обреде, а књига „Откривења“ показује нам да се у НЕбеском Царству одвија и физичко богослужење (ср. Отк. 5,1-4; 8,1-4 итд.). По сазнању Православне Цркве, Црква је присуство Царства Божијег на земљи, а њено богослужење одсликава славу тога Царства.
Знамо, међутим, да је православна Литургија у својој суштини иста она која је служена у раној Цркву. Током векова више је разрађена, али то је резултат природног, историјског развоја. Међутим, на основу раних књижевних сведочанстава, која дају на пример апологије Светог Јустина Мученика и Философа у II веку („Апологија“ 1,67), сазнајемо да су основни елементи остали исти.
Нажалост, то не би могло да се каже за протестантско богослужење. Рани Хришћани су се састајали првога дана у седмици да би слушали читање Речи Божије и учествовали за Господњом Трпезом. Веровали су и знали су да су хлеб и вино у освећењу постајали Тело и Крв Христова. Одбацујући то, у теорији и у пракси, протестанти су отпали од Предања новозаветне Цркве.

РИТУАЛИЗАМ ИЛИ ЈЕВАНЂЕЛИЗАМ?
 
Протестант:
Православље више наглашава ритуализам него привођење душе Христу.
Православац:
Православно богослужење јесте богослужење хришћанске заједнице, зато је оно усмерено на оне који већ верују и познају Христа. У раној Цркви неверницима није било чак ни дозвољено да присуствују хришћанском богослужењу. Модерна протестантска („јеванђелистичка“) пракса да се јутарња недељна служба усмерава на јеванђелизацију и на оне који не познају Христа одступила је од исправне хришћанске праксе. Православна Црква, међутим, не запоставља ни веома потребну мисионарску делатност. Ако су у неким временима православне мисије донекле биле неактивне, разлога за то налази се у робовању православних народа под муслиманима и комунистима. У последње време у току су православне мисије чак и у традиционално неправославним земљама као што су Јапан, Кина, Кореја и неколико савремених афричких земаља, као и у државама Аљаске. Истинска православна Црква тражи да сви православни хришћани буду мисионари и сведоци Христови.

Нема коментара:

Постави коментар