недеља, 8. мај 2016.

Да ли се православни клањају иконама ?

Предлажемо да погледате кратак видео снимак који поред тога што даје одговор на прилично честу оптужбу која долази од стране припадника религије ислама, такође пружа и одличан пример квалитетне апологетике – када се даје одговор тако што се искористи нешто што припада ономе који оптужује да би се на тај начин јасно, лако и необориво објаснило управо оно за шта нас оптужују. Можемо сви да научимо из овог примера православне апологетике.
svedokoverni.org


Свето Предање и савремено богословље – Свештеномученик Данил Сисојев (ВИДЕО)


Предлажемо вашој пажњи важну и занимљиву беседу на тему која се тиче свих нас и која треба да интересује све оне који желе да заиста упознају Творца, Каквим Он заиста и јесте. Данас је велика саблазан, уједно и велика трагедија за православног хришћанина да сам кроји себи слику „пожељног и привлачног“ Бога – „деда Мраза“, а не сазна заиста Ко је Он и шта од нас тражи.

Учење Адвентиста седмог дана о суботи – Андреј Солодков


Извор: svedokverni.org
„Адвентисти седмог дана“, у нашем народу познатији као суботари, једна су од најмногобројнијих секти на овим просторима. У овом кратком мисионарском приручнику, Андреј Солодков, бивши пастор и један од предавача у московској школи православних мисионара, објашњава „главни догмат“ њиховог учења по коме су они и добили име у нашем народу – учење о суботи – а којим су, нажалост, адвентисти Господара суботе заменили за суботу…
Кратки полемички приручник мисионарске школе храма апостола Томе на Кантемировској




Увод
„Секта“ је латинска реч, а у преводу на руски језик значи „правило“ или „метод“. Том речју древни римски писци су означавали философску школу или политичку партију чији су погледи били различити од владајућих у то време. Нешто касније реч „секта“ почела је да примењују за религиозне заједнице чије се учење разликовало од веровања већине и признавало од стране већине за лажна или штетна.
Карактеристичност религиозних секти је:
– супротстављање себе другим, традиционалним религијама
– претензија на искључивост своје улоге, идејних принципа и ставова
– расположење изабраности и тенденција ка активном мисионарењу
– стремљење ка строгом чувању одређеног моралног кодекса и обредних форми
– на прво место се поставља једнакост свих чланова и добровољност њиховог обједињења, при чему се акценат ставља на обнову (или обраћење) које претходи чланству
– институција свештенства се, као по правилу, одбацује; пастирство унутар заједнице сматра се харизматским[1]. Позивајући се на Свето Писмо (Дела Ап. 1:26; Отк. 1:6,5:10) тврди се да је изабрани лидер добио, као милост Божију, посебну способност и мудрост за руковођење заједницом.
Са ширењем сектанства, реч „секта“ је почела да се примењује и на хришћанске заједнице које су желеле да живе саме по себи, одвојивши се од Једине Цркве Христове, одвајајући се од Ње у учењу, поретку управљања или дисциплини. Већ у Новом Завету постоје места о одступањима која су се догодила већ тада као и о одступањима у будућности. У књизи „Откровења“ апостол Јован Богослов помиње николаите, следбенике Језавеље; у Посланици Коринћанима (1 Кор. 1:11-12) апостол Павле убеђује верне да одступе од подела и не говоре: „Ја сам Павлов, ја Кифин„…
Данас се под сектом подразумева религиозна заједница, одвојена од јединства Православне Цркве која има посебно, од Цркве различито учење, богослужење, уређење и живи одвојеним самосталним животом, стремећи да оствари религиозне идеале у својој затвореној средини.
У наше време процветале су различите секте и лажне религије. Једна од таквих секти су „Адвентисти седмог дана“.[2] У нашем огледу размотрићемо учење Адвентиста седмог дана о поштовању суботе.

Историја појаве адвентизма
Адвентизам се појавио у Сједињеним Америчким Државама почетком 19. века. Оснивач адвентизма је био баптистички проповедник Вилијем Милер (1772-1849) који је припадао баптистичкој заједници у Њујорку. Био је Американац из сиромашне породице, мало образована особа. Он је ипак, врло волео да чита и много постигао самообразовањем. До 35 године Милер је био скептик-агностик, а затим се обратио, почео активно да изучава Писмо и постао баптистички проповедник. Није имао одређени систем, занимао се књигом пророка Данила и почео да ствара примитивне теорије.
Пажљиво изучавање Библије и математички прорачуни књиге пророка Данила довели су га 1818. године до убеђења о близини краја света, другог Доласка Христовог и Његовог хиљадугодишњег Царства. Наступање Страшног Суда је било тачно означено – 1843. година. Када су Милера подсећали на Спаситељеве речи о томе да нико не може знати ни дана, ни часа Његовог Другог доласка, Милер је одговарао да он не предсказује дан, нити час, већ годину.[3]
Милер је почео да проповеда, издао је брошуру и Другом Доласку у којој је развио своје есхатолошке ставове. Милер је стицао све више следбеника. Следбеници његовог учења су добили назив „адвентисти“.
Ето, дошла је 1843. година, народ је у хистерији чекао Други Долазак, али се ништа није догодило. Милер је почео са надом да тражи грешку и одложио датум доласка на 21. март 1844. године. Али ни тада се ништа није догодило. Милер је упао у депресију. Тада је Чарлс Сноу – Милеров следбеник – израчунао и указао на тачно време Доласка Исуса Христовог – 21. октобар 1844. године. (он је додао причу о десет девојака где је Женик окаснио до поноћи (Мт. 25:6), тако да је целу половину дана, тј. пола године Себе приморао да чека). Милер је поверовао да је управо тај датум тачан. Његова увереност је прешла на људе, сви су престали да сеју и раде, окупили су се у белим одеждама на планини у држави Њујорк у очекивању вазнесења на небо. Означени дан је прошао, а ништа се није догодило. „Тај дан је постао дан Великог разочарења (званични термин који се користи у уџбеницима посвећеним религији).[4]
Наде су поново биле изневерене. Након тога су многи оставили адвентизам. Они који су остали почели су да се називају „Црква верног остатка“ и грозничаво покушавали да пронађу узрок који доказује да све у стварности било правилно (тешко је одрећи се онога у шта је много уложено: „Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше„. (Мт. 6:21)). Верни Милеров следбеник, Хајрам Едсон, шетајући се дан након Великог разочарења по пшеничном пољу, добио је „откровење од Бога“ да се долазак Господњи догодио, али да је у питању био небески долазак – Христос је ушао у Светињу Светих Небеског храма где раније није могао ући. Тамо је почео „суд испитивања“, то јест разматра живот сваког хришћанина и суди ко је достојан васкрсења, а ко није. Тај суд ће трајати од 80 до 100 година, а затим ће наступити Други долазак.
Тек данас су адвентисти одустали од било каквих „рачунања“, по речи Господа: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Дела Ап. 1:7)
1844-45. године код адвентиста се појавило учење које је одрицало бесмртност душе. Адвентисти су тврдили да се мртви до свеопштег васкрсења налазе у бесвесном стању и да се вечне муке грешника састоје у лишавању постојања након Страшног Суда (то јест, сматрају да ће душе грешника једноставно бити уништене).
1845-46. године део адвентиста је почела да се придржава учења о празновању суботе уместо недеље. Ово учење је постало једно од најважнијих догматских учења.
Након 1846. године покрет адвентиста распао се на шест основних грана:[5]
1. Еванђелски адвентисти су родоначелници адвентизма који се придржавају опште хришћанских погледа на вечне муке.
2. „Црква адвентистичких хришћана“ јавила се 1855. године. Они уче да се душа након смрти налази у стању непостојања. Спасење се задобија личном вером. У време хиљадугодишњег Христовог Царства на земљи грешници и богоборци ће бити васкрснути за сведочење истине адвентизма, а затим ће их Бог истребити коначно и неповратно.
3. „Друштво живота“ се одликује тиме што, по њиховом мишљењу, људи умрли у злу и неправди чак неће ни васкрснути. Они умиру тако да се никада више не пробуде из праха.
4. „Адвентистичка Црква Божија“ очекује век „испуњења пророштва и успостављања свих ствари“. На земљи ће се успоставити хиљадугодишње Христово Царство где ће Светитељи владати светом. Центар светске државе биће Јерусалим. Душа након смрти не постоји и зато своје ново постојање повезују само са Доласком Христовим.
5. „Црква Божија“ формирала се 1864. године. Као повод за одвајање послужило је непризнавање Елене Вајт за благословену пророчицу, а такође и њихова иступања за санитарну реформу и употребу свињетине, кафе, чаја рибе, итд. као хране.
6. „Адвентисти седмог дана“. Овим именом су почели 1860. године да се називају следбеници учења о суботи. Ова грана адвентизма је најбројнија. Код њих је 1858. године била уведена обавезна десетина (десети део прихода као прилог) који је омогућио том религиозном покрету чврсту материјалну основу. Многи истраживачи сматрају 1860. годину као годину стварања јединствене организационе структуре и сматрају да је њихова снага у одличној организацији и уређењу заједница.
Одлучујући утицај на формирање највеће адвентистичке секте „Адвентиста седмог дана“ имала је „пророчица“ Елена Вајт (1827-1915). Она је била просечна девојка којој је међутим када је имала 15 година неко бацио у лице огроман камен. Она је дуго била у тешком стању и налазила се између живота и смрти. Међутим, спасили су је, након чега су код ње почели чудни напади, које је она називала „небеским откривењима“. Ова откровења су објављена, јако се поштују, и адвентисти их сматрају по вероучитељној вредности одмах поред Библије. Истина, још су савременици указивали на то да су многа од тих „откровења“ била очигледни фалсификат између осталог и популарних часописа о „здравом начину живота“. Међутим, адвентисте то није збуњивало. Велики део карактеристика адвентизма седмог дана које су под утицајем јудаизма (као што су чување суботе, правила исхране, итд.) као и одбацивање употребе алкохола потичу управо од наслеђа госпође Вајт и њеног „откровења“.
Данас „Адвентисти седмог дана“ (АСД) имају добро уређену организацију, њихови следбеници су расејани по целом планети. Поред Светог Писма изучавају се и дела Е. Вајт. Њена дела броје неколико хиљада страница.
АСД имају штампарије, богословске колеџе, мисионарске организације по целом свету које се баве добротворним радом. Уочава се посебна тежња АСД према медицинским установама, домовима за старе, болницама, дечијим домовима где се паралелно са активним добротворним радом и бригом о људима врши и мисионарски рад. Међународни орган који руководи адвентистима је Генерална конференција адвентиста седмога дана, који се налази у Бејтл-Крику (САД).
У Русији је адвентистичко учење увезено од стране Немаца колониста. У новембру 1883. године први проповедник Јохан Перн дошао је у Русију, у Тавричку губернију. 1886 године у тој губернији је било већ 300 следбеника тог учења. Локалне власти су адвентистичко учење називали „јерес јудејствујућих“, али су у целини били снисходљиви према њему. Проповедници са Западне Европе нису остављали без пажње Русију: увозила се одговарајућа литература, много пажње се поклањало усменим проповедима и разговорима са сељацима и занатлијама, а такође и са баптистима у различитим деловима царства. 1901. године у Русији је већ било 37 заједница АСД.
Данас у Генералну конференцију АСД улазе све области области (територијалне поделе по географском принципу) између осталог и Руска федерација са бившим совјетским државама. Генерални скуп АСД се одржава сваке четири године, где учесници откривају нове области, примајући их у састав конфедерације и одређују председника. Адвентисти такође поседују штампарије: газете, часописе, а у Тулској области од 1989. године делује духовна семинарија АСД, где будући проповедници и пастори добијају целовито богословско образовање.
Вероучење „Адвентиста седмог дана“
Догматско учење адвентиста је у многоме истоветно са учењем баптиста. Разлика је у три основне тачке:
1. Учење о скором Доласку Спаситеља.
2. Учење о души која умире заједно са телом.
3. Обавезно празновање суботе сагласно са Четвртом заповести Закона.
Богослужење адвентиста седмог дана одликује се једноставношћу. Молитвени скупови се састоје из читања Светог Писма, проповеди, молитви и певања песми. Неких обавезних молитви код њих нема. Од спољашњих молитвених дејстава допушта се само коленопреклоњење на звук са катедре. Сами себе зову „Црква верног остатка“.
Из богослужбених обреда АСД врши се крштење водом у отвореним језерима кроз једно погружење крштаваног у воду; ломљење хлеба које се састоји из ломљења хлеба након захвалне молитве са узимањем виноградног сока (адвентисти уопште не употребљавају вино). Ломљењу хлеба претходи прање ногу. Никакве празнике не признају осим суботе. Сваки члан је обавезан да од својих прихода даје десети део у заједничку касу. Зато је организација материјално независна, купује домове за становање из средстава заједнице за своје следбенике и занима се другом добротворном делатношћу.
Учење о празновању суботе је један од основних догмата у вероучењу АСД.
АСД ревносно испуњава старозаветну заповест о поштовању седмог дана недеље, пратећи ту тврдњу од 1 Мојс. 2:3 до Ис. 66:23. Празновање недеље у њиховој представи је људска фантазија, без темеља у библијском тексту; уведено је 331. године од стране цара Константина да би прогутао, растворио незнабожачки празник сунца.
„Адвентисти седмог дана“ су променили Господара Суботе за саму суботу. Поштовање суботе у Старом Завету се изражавало кроз обредне форме. Ти ритуали („бремена тешка“) су нераскидиво повезани са суботом и нису имали моралне захтеве под собом. То је показивао и Сам Христос у чудима која је чинио у суботу (исцељење човека са сувом руком, слепорођеног код Овчијих врата, у Витезди).
Адвентисти своде питање суботе на питање о Закону.
На гори Синај су била дата два закона: обредни и морални. Обредни закон је народу објавио Мојсеј (3 Мојс. 1, 1;7,28,38). Морални закон је објавио Сам Бог (5 Мојс. 4,12,13).
Закон предвиђа без изузетка све стране живота како појединца, тако и целог јеврејског друштва. Осим поретка молитве, изучавања Торе, држања суботе и празника, васпитања деце, имовинских и радних односа, овај закон одређује понашање Јевреја у областима као што су исхрана, хигијена, одећа, брачни односи, правна питања и много другог.
Галаха (од јевре. Галахат – закон) сведочи о томе: „Држање суботе је основа наше религије; субота је знак савеза, који је Свевишњи склопио са народом Израиља који нам напомиње да је Свевишњи створио свет за шест дана и да је прекинуо то дело у дан седми, заувек га осветивши и учинивши благословеним. Мудраци тврде (што чине и адвентисти – прим.аут.) да држање суботе подразумева испуњавање свих заповести Торе: човек који је испунио заповест о суботе – као да је испунио целу Тору. Ко наруши суботу – као да се одрекао Торе. И мудраци још говоре да човеку који чува држање суботе са свим детаљима, Свевишњи прашта све грехе“.[6]
За објашњење ревносног чувања четврте старозаветне заповести АСД вешто компонују неопходна места из Светог Писма, стварају илузију правилности тумачења текста и граде прилично уређен систем:
Исус Спаситељ говори на основу чега Он прима људе у Своје Царство: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега… И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.“ (Мт. 7:21,23). Апостол Павле пита: „Укидамо ли, дакле, закон вјером? Никако! Него закон утврђујемо“ (Рим.3:31).
„И ако вера“, говоре Адвентисти седмог дана, „утврђује Закон, она не може да га замени или уништи. Зато је Исус Христос рекао: „Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде“ (Мт. 5:18). „Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ… И од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ“ (Ис. 66:22-23). Притом следи позивање да нарушавајући само једну заповест, постајемо кривци пред целим Законом (Јак. 2:10). Зато не држећи суботу (тј. Четврту заповест) нема смисла испуњавати осталих девет, јер смо већ безбожници“.

Субота у библијском схватању
„Јеврејски глагол „шават“ значи „прекинути било које дело“, „одморити од било чега“, „држати суботу“. Суштински шабат означава дан одмора или празнични дан – суботу. Међутим тај појам се раширио не само на седми дан недеље, већ и на празничне, слободне дане, независно у који дан недеље би био празник, например, на Дан очишћења (3 Мојс. 16:31;23:32). Такав дан, за разлику од суботњег дана недеље, Израиљци су такође називали празничном суботом“.[7]
Субота је, као дан одмора на крају сваке седмодневне недеље, на почетку била успостављена за народ Израиља у вези са маном која му је послата (2 Мојс. 16:5, 22-30). Касније је посебни статус тог дана био утемељен и утврђен у Закону (2 Мојс. 20:8-11;31:12-17).
Међутим, основни смисао суботе остваривао се у томе што је то био дан одмора (2 Мојс. 58:13) у који би се Израиљци окупљали заједно (3 Мојс. 32:3; Сам. 4:23), за узношење хвале Господу и за богослужења (Пс. 91). Свакодневна жртва се удвостручавала (4 Мојс. 28:9-10), а у светињу су се полагали нови хлебови предложења (3 Мојс. 24:8).
Суботњи одмор је за Израиљце значио удео у Божијем покоју. Пошто је седми дан након стварања света Бог одмарао од дела, Он је осветио и благословио сваки седми дан (1 Мојс.2:2) и заповедио Израиљу да чува његову светост (2 Мојс. 20:11;31:17), то јест да га издвоји из низа осталих дана као посебан дан, посвећен Господу. За Израиљце, које је Бог избавио од непрекидног, целодневног рада (2 Мојс. 5:4-9) у египатском ропству (5 Мојс. 3:20; Нав. 1:13-15) субота је постала знак да их је Господ осветио (2 Мојс. 31:13; Јез. 20:12) издвојивши га између осталих народа и да је народ завета Божијег жив само благословом Господњим. То постаје посебно јасно из тога да је суботња заповест (2 Мојс. 23:10-13) била распрострањена на суботњу годину (годину отпуштења). Чување или нарушавање суботе изједначава се са чувањем или нарушавањем завета са Богом (Ис. 56:2-7)
Исус је имао сопствено схватање суботе, различито од схватања рабина и то није могло да не изазове конфликт (Мт. 12:1-14; Мк. 2:23-3:6; Лк. 13:10-17; Јн. 5:1-18).
Цео Исусов живот био је испуњење воље Божије (Јн. 4:34) и Он је био „већи од храма“ (Мт. 12:6), а заједно са тим и „господар суботе“ (Мк. 2:28). Он је знао да је субота створена ради човека, зато је у суботу и чинио добро (Мт. 12:12; Мк. 3:4) и деловао исто као Његов Отац (Јн. 5:17), ослобађајући људе од сатаниног ропства (Лк. 13:16) и исцељујући их (Јн. 7:23; 9:14). Самим тим Исус је показао да је Он Онај Који људима доноси истински покој Божији (Мт. 11:29).
Хришћани су у Новом Завету, налик на свог Господа, доживљавали себе слободним од испуњавања спољашњих заповести о суботи, пошто су испуњавању Божије воље испуњавали не само један дан недељно већ цео свој живот. То је дозвољавало некима да придају посебан значај одређенима данима, а другима да сматрају све дане једнакима (Рим. 14:5-9). Међутим, апостол Павле је сматрао захтев да се држи субота као повратак Закону и следствено, отпадање од благодати. (Гал. 4:9-11; 5:1-4). Исте такве ставове износили су и хришћански писци првих векова (свети Игњатије Богоносац, свети Јустин Мученик, Тертулијан).
Дан хришћанског богослужења је уместо суботе постао први дан недеље, дан Васкрсења и јављања васкрслог Господа (Јн. 20:1,19,26). Он се помиње у Новом Завету као дан ломљења хлебова, проповеди (Дела Ап. 20:7,11) и сакупљања прилога (1 Кор. 16:2). У првим вековима постојао је назив за први дан недеље као „дан Господњи“.
Међутим дан Господњи се код хришћана разликује од суботе код Јевреја не само преношењем са последњег дана недеље на први. Веома је важно да у хришћанском празнику одсуствује најважнији признак јудејског празничног дана – одмор од посла. Са изузетком времена за богослужењее које се обезбеђивало и робовима, хришћани су се, као и њихово незнабожачко окружење, на дан Господњи бавили целодневним трудом. У време рађања монаштва то се односило чак и на најстрожије манастире. Тек је 321. године цар Константин објавио за државни празник дан који су хришћани сматрали Господњим, а незнабошци – светим даном сунца. У тај дан, као и у друге државне празнике, нису радиле државне установе. Касније су цареви Теодосије и Јустинијан значајно ограничили и лични вид делатности.

Васкрсење у библијском схватању
Васкрсење је основни појам у Библији. Ако су незнабошци имали само неке представе о бесмртности душе, Свето Писмо говори о посмртној обнови људског живота у тријединству духа, душе и тела. У Старом завету наде на Васкрсење се постепено појављују само у каснијим књигама. Библијско сведочанство о Васкрсењу налази свој највиши изражај у речима Исуса Христа: „Ја сам васкрсење и живот“ (Јн. 11:25). Зато говорећи о библијском схватању Васкрсења треба подразумевати пре свега Христа.
У старозаветној представи о Богу већ постоји зачетак наде на Васкрсење. Извори вере у Васкрсење леже у освешћивању истине да Господ има власт над животом и смрћу: „Господ убија, и оживљује; спушта у гроб, и извлачи“ (1 Сам. 2:6); „Јер нећеш оставити душу моју у паклу, нити ћеш дати да Светац Твој види трулост“ (Пс. 16:10). Ове и сличне речи говоре о нади на враћање утрошеног живота и о томе да веза са Богом након смрти не може да се прекине (Пс. 73:23,26). У низу библијских сведочанстава стоје и 5 Мојс. 32:39; Јов. 19:25-27; Ис. 26:19; Јез. 37:1-14 и као најснажнији пример вере у Васкрсење у читавом Старом Завету – Дан. 12:2-3. овде, као и у Јн. 5:29 већ се говори о двоструком Васкрсењу (за живот и за Суд), иако још није речено о свеопштем Васкрсењу, већ се говори само о Васкрсењу многих. Идеја Васкрсења мртвих се јако шири у периоду каснијег јудаизма. У књигама Макавејским мученици налазе утеху у нади на Васкрсење (2 Мак. 7:9, 11,14).
У Старом завету се о васкрсењу мртвих говори у: 1 Цар. 17:17-24 (Илија), 2 Цар. 4:31-37 (Јелисеј) и 2 Цар. 13:21 (неки човек). Таква васкрсења су помагала јачању вере у будуће Васкрсење. На тај начин, озбиљан однос према смрти и искрена вера у свемогућу силу Бога, Који има власт над смрћу чинили су Израиљце довољно припремљеним за јављање Онога, Који је Себе назвао Васкрсењем.
Главно у библијској нади на Васкрсење састоји се у нади да се она повезује са Христом. Као основ за схватање тога служи речено у Јн. 11:23-26. Мартина нада испуњена вером: „знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ истинита је, али се односи на удаљену будућност. Као такво оно не теши довољно у том тренутку. У Исусу се та нада из будућности преноси у садашњост: „Ја сам васкрсење и живот„. Будући Слово, Које „постаде тијело“ (Јн. 1:14), Исус Христос Својим постојањем остварује у садашњости оно чему су се људи надали да ће достићи у удаљеној будућности. „У њему бјеше живот“ (Јн. 1:4). Тамо где се налази Исус, делују преобразујуће и оживљавајуће силе будућег света: Мт.9:18-26 (Јаирова кћи), Лк. 7:11-17 (младић из Наина) и Јн. 11:17-45 (Лазар). Тако је васкрсао и Он Сам, када је испунио Свој задатак, Својом смрћу одузевши власт од онога ко је владао кроз смрт – ђавола (Јевр. 2:14).[8]
Хришћанска вера у Васкрсење није само нада на удаљену будућност. „Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас по великој милости својој препороди за живу наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих“ (1 Пет. 1:3).
Исусово Васкрсење је поставило почетак Његовом уздизању и уједно са тим открило нову епоху светске историје. Христово Васкрсење означава нешто принципијелно ново у целом светском поретку, оно је имало грандиозне последице за будућност читавог света.

Православно схватање суботе
Питање суботе упире се у питање о Закону. Након греховног пада човек већ није могао имати општење са Богом и стремио је да болесно стање излечи сам. У предверју греха даје се заповест: „А кад не чиниш добро, грех је на вратима“ (1 Мојс.4). Заповест је била нарушена, тада је Бог из љубави човеку дао Закон. „Закон је дошао после“, а када се умножио грех, још више се умножила благодат (Рим. 5:20). Апостол Павле пита: „Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи?“ Чим је Бог дао Закон, људи су почели да виде како га непрестано нарушавају. Почели су да виде колико су грешни. То је био основни циљ Господа: показати људима кроз Закон њихово стање као у огледалу, да би им помогао да се кроз благодат спасу од вечне пропасти.
Православни хришћани признају и потврђују да су захтеви закона апсолутно правилни и свесни су такође да су кроз Господа Исуса Христа Који је испунио тај закон, причасни том испуњењу – због вере у Њега.
По 2 Мојс. 12:16 први дан је издвојен као свештени дан одмора до јеврејске суботе. Ово је било дато Мојсеју и Израиљу пре него што је било који закон откривен на гори Синај.
Хришћани Новог Завета се не окупљају у време јеврејске суботе. Они се окупљају у први дан недеље (Дела Ап. 20), и сакупљају прилоге у први дан недеље (1 Кор 16:1-4), проповедају у први дан недеље (Дела Ап. 20:7), јер је њихов Спаситељ васкрсао у први дан недеље (Лк. 24; Мт. 28). Дух Свети је сишао у први дан недеље (Дела ап. 2:1-6).
В. М. Чернишов[9] указује да адвентисти гледају на јеврејску суботу као на „морални закон“, а не као на „обредни“ (или „церемонијални“), јер се субота помиње у десет заповести на Синају.
Субота је у православној свести, у православном Богослужењу и богословљу до сада празнични дан. У православном богослужењу до сада дани почињу од вечери до јутра. У православном календару субота је до данас седми дан недеље. У суботу се недеља завршава, а од недеље почиње.
На недељној служби (то јест управо у суботу увече, на почетку недељног дана), мења се недељни „глас“.[10]

Полемика са адвентистом седмог дана о оправдању празновања недеље
Ако је пред вама следбеник „Адвентиста седмог дана“ и разговор почиње о суботи, В.М. Чернишов[11] саветује да му се постави следеће питање: „Реците ми молим вас, зашто ви, адвентисти седмог дана нарушавате суботу?“ Ово ће изазвати одређену недоумицу и комешање:
– Извините, шта значи то „нарушавамо“? Ми смо једина хришћанска деноминација која чува суботњи одмор.
 – Ја о томе и говорим…
Након мале паузе, објасните:
– Реците ми, слажете се да Христос не само да није испунио цео Закон већ га је и узвеличао?
 Добићете одговор:
 – Без сумње, узвеличао је.
– И не само узвеличао, већ и прославио?
– Управо тако.
– Значи, узвеличао је и прославио и Четврту заповест у Закону?
– Наравно!
 – Православни хришћани кроз Закон примају суботу, тј. постојани покој – у Христу. Пошто се Сам Христос за њих учинио суботом, тј. покојем (Рим. 10:4, Лк. 6:5), пребивајући у Христу и Његовом учењу, Православни пребивају у сталном покоју или у Суботи. Ви, „Адвентисти седмог дана“, примајући и чувајући суботу коју Христос није прославио, лишавате Четврту заповест оне славе коју јој је даровао Господар суботе.
Зато је и речено у Новом Завету: „…да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе…“ (Кол. 2:16).
Апостол, учећи незнабошце, који су примили учење и поверовали у Господа, говори: „Него да им се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви; и оно што њима није мило другима да не чине“ (Дела ап. 15:20). Притом, нема ни речи о непрослављеној суботи. Зато: „Који разликује дане, Господу разликује, а који не разликује дане, Господу не разликује…“ (Рим. 14:6).
Дакле, ваља суботом добро чинити“ (Мт. 12:12). Зло, сагласно Светом Писму, није дозвољено никада чинити. Значи, добра дела су прогутала Четврту заповест, а љубав – покретач свих добрих дела – гута и све остало, о чему сведочи Спаситељ: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Мт: 22:37-38). Зато љубав, која је „свеза свих савршенстава“ и која „…не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не раздражује се…“ (1 Кор. 13:4-5) гута собом заповест. То је могуће јер Сам „Бог је љубав“ (1 Јн. 4:8) и „љубав је, дакле, пуноћа закона.“ (Рим. 13:10)
Настављајући полемику са „Адвенстистима седмог дана“ неопходно је објаснити им да ми, верујући из незнабожаца, никада нисмо били под законом, и зато не треба да код нас постоји питање: да ли закон још има силе код нас, јер никада није ни имао у вези са нама, чак и ако пут духовног искуства за нас гласи: од закона ка слободи деце Божије (Рим. 3:30; 4:9-12). Зато апостол Павле сведочи: „Не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:20).
У посланици Галатима (4:21-31) показано је шта се догађа са онима који се стављају под закон и са онима који су стали под благодат. Пут закона је пут тела, самопомоћи. Он представља само водич ка Христу. Даље се може супротставити, сагласно апостолу: Исаак – Исмаилу; Небески Јерусалим – земаљском; бесплодни (малом стаду Лк. 12) – плодном (свет); син слободне – сину слушкиње; син обећања – сину тела (сопствених дела); Нови Завет – Старом и тако даље. Видимо да је син слушкиње рођен путем телесних планова, насупрот вољи Божијој. Исаак је рођен натприродним путем (дубока старост родитеља) на основу Божијег обећања (Рим. 4:18-25). Ове се види разлика између Старог и Новог Завета. Земаљски Јерусалим са законом, жртвама и храмом довео је Јевреје као представнике Старог Завета до одбацивања Исуса (1 Кор. 2:8).
Небески Јерусалим (Јевр. 9:11-17) је мајка све новозаветне деце Божије, зато је тако диван и жељени град, чији становници они могу постати (Откр. 21:9-27). Деца Божија су слободна и налазе се не под законом са Синаја, већ под законом духа живота (Рим. 8:2).[12]
Ко стаје на тло законитости, стаје на тло проклетства закона. Адвентист ће вам у том случају одмах отворити Рим. 7:1: „…закон влада над човјеком само докле он живи.
Може му се поставити питање: зар нисмо умрли са Христом? У шта смо се крстили: ти као адвентиста, ја као православни? У смрт Његову! Значи да треба да умремо за грех са Христом. У Галатима 2:19-20 се и говори: „Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; А живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене„.
Дакле ти опет, знајући Христа, постајеш „законик“? Шта још желиш да зарадиш код Господа тим делима? Мешајући закон и благодат, уништавамо и једно и друго. Крадемо од закона страх пред њим и његову осуду, а од благодати, слободу, радост и живот.
Када вером прихватамо Исуса, прихватамо чињеницу да је Он потпуно платио за грех и прихватамо Његов живот и тада је наша личност – личност не прљавог, злог грешника, већ нове твари.
Закључак
Адвентисти се од осталих протестаната разликују тиме што по њиховом учењу празнични дан није недеља, већ субота.
Заповест „поштуј суботу“ по њиховој тврдњи није укинута и мора да се чува и у новозаветној епохи. Поштовање суботе је установио Господ. А поштовање недељног дана установио је римски папа. Ауторитет ових личности се не може поредити. Човек ни сам, нити саборно не може укинути заповест Божију, што значи да је потребно постати свестан историјског греха хришћанства и вратити се на празновање суботе.[13] Адвентисти своде питање суботе на питање о Закону, ревносно испуњавају старозаповетну заповест о поштовању седмог дана недеље, показујући на ту одлуку од 1 Мојс. 2:3 до Ис. 66:23.
Закон нам показује нашу греховност у светлости праведних захтева Светога Бога. Када је Закон завршио своју улогу, тј. привео нас Христу, то значи да је испунио функцију, достигао свој циљ и већ немамо потребе да „гледамо у огледало“. Сада смо вођени Духом Светим који у нама пребива.
Христос је постао наша субота; пребивајући у Њему, ми настављамо да пребивамо у Четвртој заповести. Адвентисти нарушавају Четврту заповест (и у ланчаној зависности од ње мноштво прописа не испуњавају). На тај начин „Адвентисти седмог дана“ су криви пред целокупним моралним Законом и сами себе стављају под проклетство. Формално се држећи суботе, адвентиста мисли да ће добити додатни благослов од Господа који је обећан Јеврејима у Старом Завету. Али „знајући да целокупан закон чија обредна страна предодређује испуњавање Четврте заповести моралног Закона не може да се очува, адвентиста верује у Исуса Христа и покушава да Га постави као допуну тамо где пуноћа закона не може да се достигне или се нарушава. Одатле се, вољно или невољно, догађа и нарушавање Закона и обесцењивање дела Искупљења Христовог на Голготи“.[14]
Оно што је драгоцено адвентистима постоји у свој пуноћи и у Православљу. Субота се и данас у богослужбеном календару сматра за последњи дан недеље. Недеља почиње од недељног дана као првог дана недеље. Суботе нису укључене у дане Великог Поста – телесно се пост тог дана ослабљује. У суботу се не чита покајна молитва преподобног Јефрема Сирина и служи се празнична литургија, чије служење није допуштено Уставом у другим данима Великог поста (осим наравно недеље – прим.прев.).
У вези са „санитарном реформом“ (код адвентиста је забрањено пушење, узимање меса, птица, јаја, чаја, кафе, категорички је забрањен алкохол, између осталог и приликом ломљења хлебова, јер се сматра да свим овим производима „оскрвњено“ тело оскврњује и префињену свест и човек губи духовност). Нови Завет говори: „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник…“ (Кол. 2:16); „А јело нас не поставља пред Бога: јер нити добијамо ако једемо. нити губимо ако не једемо“ (1 Кор. 8:8); „Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу…“ (Кол. 2:18). „Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? Не додирни, не окуси, не опипај! Ово је само на изглед мудрост у самовољном служењу и понизности и мучењу тијела, а није од неког значаја за задовољење тијела“ (Кол 2:20, 21,23).
При сусрету са члановима секте „Адвентиста седмог дана“ важно је да упамтимо да им није својствен богословски геније и таленат систематизатора. Много ствари у њиховом учењу постоји или да би се оправдала неиспуњена пророчанства или у циљу полемике са римокатолицима.

Исповест бившег адвентисте




Извор : verujem.org 


Ништа од наведеног нећете званично чути, али је у пракси то што је наведено најчешћи случај. Част изузецима.
Адвентисти сматрају да је баш њима поверена најтачнија и највећа истина о Богу, па у складу с тим они и наступају. То што су од скора за њих не представља никакав хендикеп, пошто сматрају да је Јелена Вајт баш та изабраница и пророк преко кога је Бог објавио своје последње истине и упутства за човечанство. У складу са овим ставом они не признају више ниједног "пророка" после ње. На основу њених списа је конструисана целокупна "теологија" која се углавном врти око светковања суботе као главне споредне ствари (ако је то уопште за њих споредна ствар), поред веровања у оправдање Христовом жртвом на крсту.
Поред тога, они себе сматрају авангарднима и у домену здраве исхране коју називају "здравствена реформа" и без које не проповедају ни једну "библијску истину". Врло се често дешава да многе из нулте групе (групе неупућених, који први пут долазе у додир са адвентизмом), заинтересују управо причом о здравој храни, а да човек уопште није ни свестан да се "иза брда нешто ваља". Паралелно са тим наступају људи који тако заинтересоване особе систематски настављају да обрађују, и то у неколико праваца, у зависности од интересовања и степена образовања. Особе из нулте групе изразито научнички оријентисане бивају привучене и путем креационистичких предавања. (Креационизам, насупрот еволуционизму, пропагира да иза савршеног реда у природи стоји Бог и то покушава да научно потврди.) Предавања која се у ту сврху праве најчешће су организована на познатим јавним местима, а као организатор се практично никад не декларише адвентистичка црква, већ "Библиотека Логос", "Дописна библијска школа", "Духовни и културни центар", и слично. Иде се на такав наступ због наводних предрасуда људи према сектама, па они користе ове скривалице да би им се лакше приближили. Неки пут управо због тога, њихови плакати изгледају врло "православно".
На предавања о здравој храни (као и на сва њихова предавања), долазе најчешће људи од 18 до 40 године, средње и високе стручне спреме. После тих предавања, авај, сви мисле да су много паметнији, јер тако нешто никад нису чули (наравно да им никад није пало на памет да питају православне монахе како се они хране.) Адвентисти "здравствену реторику" пропагирају као свој сопствени патент, и многи чак постају адвентисти зато што у то поверују. Из искуства знам да би адвентиста било много мање када би се разбила њихова фама о "спасењу кроз желудац". Они су речи из Мојсијевих књига где су неке врсте животињске хране проглашене нечистом схватили пре свега као здравствену заповест, а мање церемонијалну.
Али ту тек сада почиње заплет! Они сад проналазе научно објашњење како би то доказали и онда се јављају неки смешни "докази". На пример, свиња је нечиста животиња не само због телесних особина (не прежива као крава или овца), него зато што је сваштојед. А зна се да сваштојед попут свиње понеки пут воли да "презалогаји" и свој измет. Кокошка је, с друге стране, "чиста" животиња, али нико не спомиње да и она често то исто ради (да барем само то једе!) Овако се може "доказивати" унедоглед.
Што се креационистичких предавања тиче, ту је ствар мало јаснија у старту. Ту се одмах види да покушавају да вас " натерају" у веру тиме што ће (још мало па) доказати да Бог постоји путем неких аналогија и филозофских доказа из прошлих столећа (рецимо, онтолошки доказ.) Метод није сасвим лош, баш због тога што се неке баријере ипак на тај начин сруше, али, у крајњој линији, ако човек није склон да верује да Бог постоји, то му ништа неће значити.
У групу један (поред тек "утераних" креациониста и заступника здраве хране) спадају, на пример, особе које су релативно лак плен због тога што су, ако иоле сматрају да је Библија од Бога дана, склони да прихвате објашњења негативности које су пропратне појаве бављења окултизмом (врачање, астрологија, магија, итд.) Да будем јаснији: један спиритиста добије врло јасан одговор из Библије из кога му је јасно да му сам Бог (а не неки човек) забрањује бављење таквом работом. После овог сазнања он се лако нађе у тешкој дилеми: " Бог постоји, послао ми је ове људе који ми дају просветљење; могу да бирам вечну смрт или да им се придружим. Да је у православљу истина до сада би ми они ко зна колико пута то објаснили..." Ако ово одбациш, одбациће те Бог! Наравно, ово вам нико не каже тим речима, али из јавног наступа се управо то закључује.
На овај начин је неко из групе један већ добро зашао у групу два. Са оваквим људима ствар је већ напола завршена. Такви само треба да усвоје светковање суботе, да не пију кафу, алкохол и једу нечисто месо, па је тиме праг "подобности" пређен, и ето, нови адвентиста је рођен! Наравно, да бисте све ово дубоко усвојили, идете на курсеве "библијских истина", где кроз стотине систематски одабраних стихова ваше уверење да сте на правом путу постаје чврсто као камен. Нажалост, ретки су они који снагом аргумената и претходног познавања Библије могу да се супротставе таквом убеђивању. На овом месту почиње процес "испирања мозга". Постепено одбацујете дотадашње схватање, а пошто су вас убедили да Библија "много боље зна" онда ви прихватате без неке нарочите провере информације које вам се сервирају. Да бисте остали и опстали у таквом окружењу (које чак има и своју терминологију, нетипичну за "спољни" свет), морате и да мислите као они. Ако показујете знаке отпора оваквој агресији, у том случају ће остати фини према вама, али ће вас или изоловати или постати још насртљивије љубазни не би ли вас једног дана укњижили као верника. Ако до краја курса не покажете знаке противљења ономе што вам се сервира, брзо долазите до "крштења". У противном ће вас казнити тиме што вас неће "крстити", па ћете се као напола печен, а недопечен, у том окружењу веома лоше осећати.
Други метод прилаза нултој и првој групи је путем предавања (маратонских) која се обавезно баве пророчанствима: ту се тежи да се ваша знатижеља будућности са гледања у шољу, звезде, пасуљ, карте, длан, усмери према регуларном "гатању у Библију". То је метод који увек даје резултате у смислу штанцовања нових надобудних суботара и јеховиста, али који има погубне ефекте кад је у питању религиозна пракса таквих особа. Сви знају за "фаце" које вам звоне на врата, па, кад отворите, незадрживо почињу да причају о смаку света. Нека се нико не заварава да су то усамљени и неорганизовани појединци. Иза тога стоји војнички организована братија која зна шта ради. Сваки од тих "проповедника" (кад су "Јеховини сведоци" у питању) подноси недељни извештај шта је и колико урадио и на основу тога се оцењује његова ревност. Шта он даље од тога има, ствар је "локалне имплементације". Интензивним инсистирањем на причи о "смаку света" код потенцијалне жртве буди се страх за сопствено спасење (што није увек контрапродуктивно), али са назнаком: "Спасење је само код нас! Што вам православци ово не проповедају кад знају шта пише у Библији? Наравно да не проповедају кад се клањају сликама по црквама и моле се свецима уместо Богу!"... И све тако, у том стилу.
Необавештени православац, без икаквих дубљих корена, брзо ће стати на њихову страну уз опаске: "Па јесте, стварно је тако... Види само оне попове како "деру" људе за крштење, а ми ништа не разумемо шта то мрмљају кад се моле"... Ту наступа њихових пет минута и све што су одувек хтели да кажу против Православља (и римокатолицизма, наравно  њима је то ионако све исто) избаце као из топа. Многи чак ни не чекају вашу опаску, него вас одмах, при првом сусрету, спопадну оваквим опањкавањима. Они то раде без икаквог стида, јер сматрају да им Бог одобрава што тако раде за Њега!
Нажалост, не боре се баш тако срчано за чистоту вере кад је њихова секта у питању, јер, "ето, сви смо ми грешни, сатана нас искушава". Изгледа да само њима Бог толерише грехове и да само њима опрашта, пошто једино они "знају" шта је "право покајање". У овакву прелест се упада тек кад имате стажа у групи три, групи потпуно преданих следбеника секте. На жалост, за добар део њих тад је касно, јер је мозак већ "опран" и сви механизми самокритике су атрофирали. Због тога у редовима адвентиста и може да има подршку организација каква је АДРА, која је само на папиру искључиво хуманитарна организација, а у стварности има изражену, али прикривену прозелитску делатност. Да је то тако потврђује и чињеница да се вође из АДРЕ увек жале да су, ето, поделили толико и толико хране и пакета, а да се крстило само толико и толико (изгледа да су очекивали да је наш народ толико неправославан да ће после првог залогаја из њихове "помоћи" да промени веру.) Ако се догоди да у некој средини има доста људи за пакете, а мало за "крштење", они настављају да хране само оне који су се "крстили", или се спремају да то учине. За остале нема! И све је то у складу са Библијом (има и стихова на које се тада нису позвали.)
Њихов велики адут је била блокада Сарајева када је једино АДРА, поред УНПРОФОРа, могла да уђе у град. А како је то она улазила? Па лепо, давали су по десетак хиљада марака да се пропусти конвој, а и део терета је уступан. Све за рекламу:
АДРА једина пролази (наравно, кад је Бог "на нашој страни!") Верници који у Србији и по свету слушају ове приче и не слуте о каквим се малверзацијама ради. Питам се којим ли су то парама подмазивали за време хиперинфлације када адвентистичке цркве у Београду од прилога верника нису могле ни за струју да скупе? Тада су плате проповедника биле по 150 марака (стизало из иностранства), док су верници од својих 12 марке давали десетак на име плата за те исте проповеднике. Или од којих ли је све пара купљен Адвентистички теолошки факултет на Бановом брду ( цена 1,5 милиона марака) и луксузно реновиран и опремљен (300.000 марака "напознатог" порекла.) А већина верника мисли: "Бог нам се смиловао! "
Да све "смрди", види се и кад верник (читај  ја) почне да поставља "незгодна" теолошка питања. Ту почиње ментална тортура. Прво се искрено забрину за вас због "девијације", покушавају да вас убеде у супротно, а ако то не успеју "меким" начином, онда се приступа много ефикаснијем методу: у вама буде страх да се нећете спасити ако одступите од важеће доктрине, пошто сте, сазнавши за такву "светлост", одговорни пред Господом и у том случају ће Он одбацити и вас. Паралелно са овим убеђивањем, они подижу и заштитну ограду према вама, јер се и сами плаше од "заразе" таквим идејама провере "проверених библијских истина", па на крају сами брзо схватите да вас они третирају као менталног болесника коме треба везати лудачку кошуљу и затворити га у неку мрачну ћелију да не би никога узнемиравао. Сви они који су икад покушавали да разговарају са класичним секташем (а  и ја сам био такав) наилазе на самоодбрану. Жеља за неразмишљањем и уљуљкивањем је тако јака да човека у таквим срединама претвори у најобичнију биљку која једва да даје знаке менталног живота. Зато ви званично никад не можете оптужити неку секту типа адвентиста за тортуру својих чланова, пошто ти чланови, у крајњој линији, уз њихову помоћ, сами себи "исперу мозак".
Када су адвентисти у питању, ту се јавља и параноидни страх од гоњења (ваљда ће јадне адвентисте сви једног дана гонити што неће да једу свињетину и зато што упорно светкују суботу.) Та манија се подгрева чак и њиховом "теологијом", пошто је Јелена Вајт прорекла да ће се то догодити. Тако имамо пуно комичних ситуација са браћом суботарима: довољно је да их негде неко негативно помене или, не дај Боже, оптужи (основано или неосновано), и они одмах почињу да између себе шапућу о томе како се крај света приближио, јер, ево, ту су први знаци "прогонства" (то је баш њихов званичан термин.) Ако то учини неки православи свештеник, температура међу њима толико порасте да одмах организују молитвене састанке.
Уколико се догоди да их ипак напустите, онда се најчешће примењује метод ненаметљиве, али практично непробојне изолације од бивших чланова. После тога, ако се и деси да са неким разговарате, немате утисак да и она разговара са вама, него да он несвесно почиње да вас убеђује како много пропуштате што нисте у секти.
На крају, морам да кажем да сам јако ожалошћен због много мојих, са већ бивших пријатеља који су због невероватног страха за најтврђу конзервираност свог мишљења одбацили понуђену руку пријатељства. Најтужнија чињеница је да таквим особама може помоћи једино Господ и наша молитва. Било каква прича и убеђивање доводе до још дубљег повлачења у своју "кућицу" од челика сопствене заблуде.
Адвентисти сматрају да ће их највише прогонити они који су некад били њихови чланови. Не желим да изгубим мени драге људе за вечност тако што ћу им потхрањивати једну такву заблуду. Онима који још нису загризли ни у једну секту треба говорити о лепоти Православља, а остало ће доћи на своје место.
Бивши адвентиста




МОЈ ПУТ КРОЗ ЖИВОТ
Био сам адвентиста


Рођен сам у сиромашно) сељачкој породици. Детињство сам провео у примитивној средини.
Још у раном детињству, пре поласка у школу, веру у Бога уливао ми је покојни деда. Свему сам се дивио и свачему радовао. Често сам у топлим летњим вечерима дуго посматрао звездано небо, тражио по њему "Часни крст", "Влашиће", "Кумову сламу" и друге "истакнуте" звезде, о којима ми је говорио покојни деда. То ме је подстицало на размишљање о величини, сили и мудрости Божијој. Тада сам замишљао земљу као једну велику црепуљу (земљана тепсија за печење хлеба), а небо као сач (плехани поклопац којим се покрива црепуља), да сунце, месец и звезде путују испод тога свода, а када их не видимо  враћају се назад изнад тога свода, да би се поново појавили са истока. Веровао сам да изнад тог неба постоји још шест таквих небеса на којима су настањени анђели и светитељи Божији, разуме се, према свом достојанству. Најсветлији су на највишем небу где је и престо Божији. На том престолу седи Бог у сјају, окружен анђелима, који имају крила и заклањају своје очи од светлости Божије. А испод земље је пакао са својим ђерама где се душе муче према својим заслугама. У то сам чврсто веровао и нико није могао да ме разувери. Имао сам страх од Бога и нисам смео у посне дане да једем ништа што је мрсно, мада ми је мајка понеки пут и нудила. Радовао сам се свим празницима, посебно Божићу, Ускрсу, Спасовдану и Светом Николи, нашој слави. Звери се нисам плашио, али сам се бојао да ми се ђаво не појави ноћу кад сам сам.
Много сам се радовао школској слави  Светом Сави. Тада су поред ђака долазили у школу и родитељи са торбама пуним хране. Ми, ђаци, смо рецитовали и певали химну Св. Сави као и химну "Хеј, Словени!" Ту је народ са свештеником, пред иконом Св. Саве, резао славски колач. Један од ђачких родитеља примао се за домаћина славе за наредну годину. После програма ђаци су добијали од школе и домаћина славе поклоне. Све то, као и Врбица у мом месту остали су незаборавни доживљаји из мога детињства.
Младићко доба провео сам као и сваки други мој вршњак. Развојем организма развијале су се у мени истовремено и многе страсти. Гоњен с једне стране земаљским жељама, а с друге спутан страхом Божјим који је, сходно страстима све више јачао у мени, поче да се у мојој души развија борба, невиђени сукоб, између земаљског и небеског; између добра и зла, између душе и тела. Било је момената кад сам падао пред искушењима, а било је опет и тренутака кад сам тријумфовао као победник.
Постепено сам почео да се хладим у вери. У цркву сам све ређе одлазио. Псовао сам, лагао и потцењивао друге без страха. Замишљао сам да сам млад и да се морам понашати како то захтева друштво од мене, а када остарим да ћу се исповедити и почети да живим богоугодним животом. Понекад мије долазило на ум да можда Бога и нема. Али, опет, помислим: па ко је онда створио све ово? Откуда запажање, осећање и воља? Откуда туга, радост, и страх? Да ли то може да произиђе из материје? И како је материја знала и могла сама да се створи и уобличи у један овако савршени свет, и још да га одржава у савршеној хармонији? Како се сетила материја какав организам треба да има човек да би могао да живи, да се креће, да говори, да види, чује, мисли, ради и да се множи? Како је природа знала да је човеку потребно сунце, месец, звезде, земља, ваздух, вода, биљке и животиње? Зашто се једни рађају а други умиру? Како то да се свет не намножи толико да нема где да живи? Како се не деси чудо да свет изумре и да земља остане пуста? Ко одржава равнотежу у васиони? Откуда то да се Сунце не примакне ближе Земљи и да на њој све изгори; или да се исувише удаљи па да све смрзне? Кроз таква размишљања дођем увек до закључка да постоји нека сила са неограниченим разумом и снагом, која је створила све ово што видимо и не видимо и све то одржава у једном строгом поретку. Ту силу и тај разум људи називају "Бог". Често слушам око себе од безумних: "Како Бог може дати децу?". Немој ти да имаш жену па види да ли ћеш имати деце." А ја помислим: па, тако је. Али, да није Бог тако уредио не би тако ни било. Међутим, зашто и ожењени не може да има дете кад он то зажели и да сам одлучује да ли ће родити мушко или женско: да буде лепо и да личи на кога он жели? Зашто неко и поред најбоље жеље нема деце, а неко их има иако их не жели".
И тако, ја час поверујем тврдо у постојање Бога, а час опет то све заборавим, те и даље грешим. Јер душа тежи к Богу, а тело тражи своје, па се боре једно против другог. Међутим, још увек тело преовладава.
И тако налазећи се у очајничком сукобу између земаљског и небеског, између душе и тела, поче да ме мучи жеља да тражим праву истину. Не познајући довољно учење и догме наше свете Православне Цркве, у том тражењу несвесно упаднем у гнусну јерес адвентизам. Било је то овако:
1940. године, на Беле покладе уђоше у нашу кућу нека два непозната господина. Сећам се да се један звао Антон. Представише се као мисионари и понудише нам на продају неке побожне књиге. Срце ми је заиграло од радости кад сам видео Свето Писмо за којим сам толико жудео у животу, а нисам могао никако и нигде да га набавим. Био сам пресрећан кад сам га купио и узео у руке. Уз Свето Писмо они ми дадоше и једну књижицу са одабраним цитатима из те књиге над књигама, како бих је боље разумео. Још ми рекоше да идуће суботе дођем код њих на разговор. Желећи свим срцем да чујем коју реч од побожних људи једва сам чекао да дође следећа субота. И кад освану тај дан, прво сам отишао у цркву Св. великомученика Георгија у Крушевцу те се причестио, а онда, по датој ми адреси потражим Улицу поручника Божидара број 14. Пронађем кућу и закуцам на врата. Кућа је. била старинска, својина неког Тасе поткивача, коју је он напустио и оставио својој жени и ћерки због тога што су њих две прешле у суботаре. Оне су ту кућу претвориле у адвентистичку "цркву". Пошто ми отворише, прођох кроз прво одељење и уђох у собу у којој беху на окупу неколико особа, међу којима познах и ону двојицу што су били у нашој кући. Онај што ми продаде Свето Писмо читао је Еванђеље и тумачио га. Неколико жена је пажљиво слушало.
Кад уђох они се обрадоваше новој жртви. Видећи ме да дрхтим, јер је напољу било доста хладно, а можда је и ђаво ушао у мене, одмах ми направише место до пећи да бих се огрејао. Кад проповедник заврши, почеше сви да певају. Ко је имао књижицу, гледао је у њу, а ко није, певао је напамет. Кад се мало откравих, рекоше ми да приђем уз Тасину кћер, која је тада била девојка, да гледајући у њену песмарицу певам.
По завршетку "службе", мене проповедник позва код себе у стан који се налазио у Улици поручника Божидара број 2. Била је то мала и скромно намештена собица у којој запазих неке еванђелске слике, међу којима и слику апостола Павла без светитељског ореола око главе. Пошто поседасмо домаћица постави хлеба и младог куваног грашка за себе, мужа и мене у три посебна тањира. Било ме је мало стид, али устадох и очитах "Оче наш" и, разуме се, прекрстих се пре и после молитве. Њих двоје не хтедоше да устану већ седећи склопише длан о длан, окренувши прсте према бради, и жмурећи очиташе наглас неку молитву.
Кад их упитах зашто жмуре кад се моле, они одговорише: "Зато да твари овога света не плене наш ум за време молитве". Ипак сам им то донекле и одобравао, али ме још буни зашто се не прекрстише пре и после молитве. Да не бих био досадан, не хтедох више да запиткујем. После ручка смо мало шетали по граду ја и "проповедник" у великом пријатељском расположењу. Кад сам пошао кући даде ми он неке листиће са исписаним цитатима, већином из Старог завета и неким објашњењима, што ја тада нисам довољно разумео. Он ми рече да опет дођем к њима за објашњења кад год ми нешто није јасно.
Не сећам се да ли сам до Духова још који пут био код њих, а на тај дан поново одем. Они ме срдачно дочекаше. Разговарајући о свему и свачему, упитах ја зашто онај апостол Павле у његовој кући нема ореол око главе. Он, проповедник, одговори: "То није правилно, јер само Бог, тј. Христос је светац. А сви други људи су дужни да извршавају вољу Божију. Они су, ипак, сви грешни, па према томе, не треба их ни поштовати. Јер, ко се моли светитељима, па и светој Богородици, ко кади њихове иконе и целива их, тај се клања идолима".
Видећи да се ја прекрстим и целивам Свето Писмо пре него што почнем да га читам, он ми рече: "То више немој да чиниш, јер се на тај начин клањаш идолу. И крст ко целива и ко се крсти, тај се клања идолу. И ко се причешћује са преврелим вином, није правилно. То је грех. Ко пали свеће, ко се кади и сече колач  све је то грех и служба идолима. А највећи је грех ко не поштује суботу Господњу, јер тиме руши четврту заповест Господњу. А у Светом Писму пише: " Ко поквари једну заповест крив је за све."
Ја га упитах: " Па добро, зашто Црква учи овако, а ви кажете да је то грех?" Он одговори: "Православна црква није црква Христова, она је јерес. Зато њу не треба ни слушати, нити у њу ићи." И поче ми објашњавати да је Католичка црква она звер која излази из мора, о којој говори јеванђелист Јован у Откривењу. А да су десет римских царева коју су владали Римском империјом од Христа до цара Константина, оних десет рогова које је та звер имала на својој глави; да је Православна црква произашла од Католичке и много штошта другог. Затим рече да је јеванђелист Јован пророчки говори у свом Откривењу о адвентистима кад каже: " И анђелу Лаодикијске цркве напиши: зато ће само адвенти наследити царство Божије, а остали ће сви изгинути у реци огњеној."
Не познавајући добро Свето Писмо, у почетку и поверовах његовим речима. Међутим, у исти мах осетих велику тугу и страх. Тугу  јер треба да презрем православље, које ми је још од раног детињства уносило у душу најлепше тренутке радости и среће; развијало разум, појам о Богу и човеку, па чак и смисао мога личног постојања. Треба да презрем светог Николу, своју Крсну славу, којој сам се увек необично радовао и у кога сам веровао да заступа пред Богом све оне који га славе, па и мој дом. Јер, по речима његовим ("проповедниковим") он (св. Никола) није ништа пред Богом бољи и већи него ја. Па треба да се одвојим и начисто одродим од својих родитеља, комшија, од рођака и пријатеља. Ухвати ме страх, јер, по његовим речима, ја сам идолопоклоник. Да ли ћу моћи сада свега тога да се одрекнем и више да не грешим?
У таквом разговору сам пошао кући. На крају града, кад је требало да се растанем од свога пријатеља "проповедника", упитах га како ћу ја да светкујем суботу, кад то код нас нико не ради, и моји то мени неће дозволити. Он ми рече: "Не бој се, Бог ће ти у томе помоћи. Видео си колико нас има који држимо суботе. И нама у почетку нису дозвољавали наши родитељи. Међутим, ми их нисмо ни питали за то. Мораш бити одлучан у таквим моментима. Они су пресудни за твоје спасење. Јер док ниси знао, Бог ти је опраштао, а сада, кад си сазнао, па ако и даље грешиш, Бог ти неће опростити. Боље је и да те убију ради Бога, него да подлегнеш искушењу".
Одвојио сам се од њега, и не знам кад сам стигао кући. У глави су ми се ковитлале свакојаке мисли: највише бих волео да презрем његов савет али, иако ми се чини некако сумњивим, ипак не смем, док не проверим. Јер рече: пошто сам сазнао да се субота треба празновати, а не недеља, па ако то од сада не чиним, неће ми опростити. А ја то не могу тако брзо проверити. Како ћу то мом оцу рећи? Он је веома љут и о томе неће, вероватно, хтети да чује. Кад стигох кући, ипак, родитељима испричах о свему. Мајка ми одмах рече: "То ти отац неће никад дозволити. Зар да светкујеш суботу, кад то овде нико не светкује?" А отац додаде. "Оћеш! Оћеш! Понадај се што ћеш је светковати!". У мени се дроб преврће од узнемирености због неизвесности. И стално се Богу молим да ми покаже где је истина. И ако је истина како ми рече онај "проповедник", молим се Богу да ми да снаге да победим искушења.
Тога дана кад сам био на "молитви" код суботара, падала је велика киша у читавој околини Крушевца, а посебно у мом селу. Поток који протиче кроз село набујао је и починио много штете, нарочито мом стрицу и нама. Вода је преплавила дворишта и наше и нашег стрица, однела сву сточну храну и све остало што се ту затекло.
Кад је ујутру осванула субота мој стриц се договори са мојим оцем да исправе поток, те да убудуће не чини више штете. Сва чељад из обе куће била су запослена. Сви су радили неуморно: једни су газили дубоку воду и копали обалу, други су правили коље и ограду; трећи су доносили грање, коље и камење. Само сам ја остао у кући бос, гологлав и неумивен. Гледао сам збуњено не знајући како да одлучим: да ли да радим или не. Отац се наљутио и само је чекао згодан моменат па да плане. То су приметили и сви укућани, али нико није смео ништа да каже, јер је отац много прек, већ су са стрепњом очекивали на шта ће ово све да изађе. Само ми мајка рече: "Иди сине, помози мало, колико било. Није то рад од беса, већ од невоље да се кућа одбрани од воде. Бог ће опростити. А знаш како ти је отац луд кад се наљути". Ја је саслушах, па рекох: "Нано, кажи му да га молим нека ме не дира данас док не проверим. Не смем да радим док се не уверим да ли је правилније поштовати суботу или недељу."
Мало затим наиђе отац, сав бесан од љутине, па рече:
"Што ти не радиш?!" А ја му покорним гласом рекох: "Па, тата, ти знаш да сам ти рекао да не смем да радим данас док се не уверим где је истина." Ово ми је било први пут да оцу откажем послушност, па ми је било тешко на срцу. Он ми рече поново: "Море 'оћеш, синко мајчин, јер ћу те сад заклати к'о јагње. Излази! "
 Не смем!  рекох му ја. А он поче да бије и једном и другом руком, док му би воља (напомињем да сам тада већ био ожењен), па ме дохвати за руку, изведе напоље, доведе до пања на коме сечемо дрва и узе секиру у руке. Ја помислих: сад ће да ме закоље, па почех у себи да се. молим Богу: "Господе, опрости, ако је ово грех што чиним. А ако сам у праву, нека ти буде угодна моја жртва". Међутим, отац ме одведе даље до једне јабуке позади куће, баш наспрам зграде где нам је казан. Ја помислих да ће да ме обеси, и био сам чврсто одлучан на страдање да бих одржао веру и да се не бих одрекао Христа, по речима мога пријатеља "проповедника". Али, отац ме само погледа и пружи секиру са речима: "Узимај то и креши гране, јер ћу те сад заклати! ". Мени дође на ум мисао: зашто сад да страдам кад је секира већ у мојим рукама? Поступих лукаво: устадох на ноге, погледах горе у гране и, тобож, гледам шта ћу да одсечем, а тајно осматрам где ћу најлакше да прескочим плот и бежим. "Гледајући" гране ја се несмотрено приближих плоту и искористим тренутак кад је отац погледао на другу страну, па прескочих плот, бацих секиру кроз прозор у казаницу. Отац, сав бесан, опсова ми богове и полети за мном.
Док се ово одигравало сви су моји укућани, мајка, жена, три сестре и брат кукали наглас. Дигао се урнебес. Сјатио се цео комшилук да види шта се то десило.
Не знам ни сам како сам успео да прескочим две ограде од високих врљика и да се пробијем кроз окупљене комшије. Они су, изгледа, били збуњени, те нису знали шта да раде: да ли да ме ухвате или пусте. Кад прегазих набујали поток и одмакох далеко у брдо, окренух се да видим трчи ли ко за мном. Видим читаву колону: напред сестра најстарија; за њом стриц. Друге нисам у брзини препознао. Међутим, сви су били далеко заостали иза мене. Кад изађох на брдо, окретох се и видех само сестру, која је још једино трчала за мном плачући. Била је и сувише заостала. Остали су били још даље. Чуо сам како вичу да се вратим, а ја нисам смео од страха, већ запнем из летних жила и бежим даље. Плашио сам се оца јер је много врлетан кад се наљути.
Зауставио сам се чак под Јастрепцем. Ту ми се тренутно налазио деда. Чувао је нека дрва. Алија, које од страха, а које од стида нисам смео да му се јавим, већ преноћим сам у шуми. Било је врло хладно, те сам с нестрпљењем очекивао зору.
Ујутру се полако вратим према кући. Кад сам се приближио селу чујем неку запевку. Уплашим се, јер помислих да мајка није нешто од себе учинила у оној несрећи јуче. Међутим, сетих се да је недавно умрла једна жена, па, вероватно, њена снаха иде на гроб. Кад сам пришао кући на пола километара видим како народ улази и излази из ње. Две жене су стајале у дворишту и гледале на ону страну куда сам ја јуче побегао. Познадох их: моја жена Олга и стрина. Угледаше и оне мене: "Дадо, ено га Радован! " повика моја жена и потрчаше. Кад приђоше близу жена рече сва срећна: "Дођи кући, тата се покајао што је онако поступао са тобом јуче. Сви су га грдили због тога, посебно чича. И он је обећао да, ако се случајно вратиш кући, неће ти сметати да верујеш како хоћеш". Ја поверовах и пођох. Оне обрисаше сузе и обрадоваше се веома. Цела ме фамилија дочека са сузама као оно из Еванђеља кад отац дочека блудног сина. Свако се плашио да ме ма о чему пита да ме не би увредио и да не би позлеђивали јучерашње ране. Ипак после дужег ћутања, један од даљих стричева приђе и седе крај мене па тихо и бојажљиво упита: "Нећеш да се наљутиш ако бих те нешто запито? Ми смо цела фамилија  решили јутрос да питамо свештеника нашег да ли су хришћани од почетка празновали недељу, или је субота и после Христа остала као прави дан одмора, а људи тек касније почели недељу, уместо суботе, да празнују. Па ако он каже да је субота празнована од самог почетка хришћанства, но ми сада празнујемо недељу уместо ње, онда, не само да теби нећемо бранити да је празнујеш него ћемо и ми сви светковати суботу. А ако каже да је недеља још од Христа заменила суботу, хоћеш ли и ти пристати да са нама празнујеш недељу? Рекох му: "Хоћу, само ако ми убедљиво докаже. Стриц даље продужи: "Он је  свештеник  о свему томе учио и не сме да каже друкчије него како јесте."
Одмах смо нас двојица устали и кренули у Ломницу да позовемо свештеника нашој кући. Он је без речи пошао. Кад стигосмо кући, он уместо да ми лепо образложи цео овај проблем, како сам ја очекивао оштро и кратко прекори ме за такав поступак и нареди ми да прво пољубим његову руку, па оца и мајку и све старије који ту беху. И заповеди да се извиним родитељима за увреду и затражим опроштај. То ме је погодило као маљ по глави, али га ипак послушах, јер још нисам био сигуран на чијој је страни истина. У себи сам био сигуран да ме Бог неће још дуго држати у овој неизвесности. До следеће суботе има још пет дана. Ваљда ће се Бог смиловати да ми открије истину да више не лутам и да ће зрачком истине осветлити моју заблуделу савест. И, заиста, Бог ми поможе!
После два дана посла ме отац да са новом косом накосим мало детелине кравама, а сам је узео да нешто од алата поправи у ковачници. Ја нисам био вешт косац, а онако узнемирен мислима, на самом почетку забоде ми се коса у земљу и пуче. Нисам знао како да изађем оцу на очи и шта да му кажем. Јер још нису зарасле ни оне ране које сам му задао пре неки дан. На моју срећу, баш када ја показах оцу преломљену косу, појави се онај исти свештеник на нашој капији јашући на коњу. Обојица се обрадовасмо. Ја потрчах те прихватих коња, поздравих се и пољубих свештеника у руку па поседасмо.
Пошто га послужисмо и кад одахну мало, свештеник ме упита: "Шта је било с тобом? Верујеш ли сад да је погрешно празновати суботу?". И објасни ми све по реду, и ја схватих да сам био у заблуди.
Радован Јовановић

петак, 6. мај 2016.

ОТУЂЕНИ ХРИШЋАНИ


ПРАВОСЛАВНИ ОДГОВОР НА ОСНОВНЕ ЗАБЛУДЕ ПРОТЕСТАНАТА



 Извори: https://svetosavlje.org/ , http://www.svedokverni.org/ и други

Преводилац Александра Јуришић, Београд 1997
са благословом Његовог Преосвештенства
Епископа далматинског Господина Лонгина
Приређивач и рецензент: Протосинђел Атанасије Ракита.
Лектор и колектор: Протојереј Саво Јовић
 
ОТУЂЕНИ ХРИШЋАНИ
Према најновијој статистици данас у свету има око 1,95 милијарди хришћана. Али више од половине њих отуђени су од Христа Богочовека. Крајњи домет у томе достигли су протестанти разних деноминација и секташи који су се из њих изродили. Због отуђености од Христа у животу и учењу, њихове верске организације треба сматрати потпуно новим религијама у односу на изворно, православно хришћанство, за које би се могло рећи да им је ово само далеко историјско полазиште.
Пуноћа Божијег откровења и сазнања о Богу дата је људском роду у Личности Богочовека Христа. Доживљај те пуноће трајно је искуство Православне Цркве, коју, по обећању Христовом, Дух Свети уводи „у сваку истину“ (Јн. 16,13). А садржај тога искуства, „једном за свагда предатог светима“ (Посланица Јудина, 3), сачињава све оно што су Апостоли, Христови сведоци, проповедали, и видљиво се изражава у целокупном животу и устројству Православне Цркве: у Светом Писму, символима вере, богонадахнутим догматским формулацијама Васељенских Сабора, црквеним канонима, списима Светих Отаца, литургијској пракси Цркве и молитвама верника, – у свему ономе што Црква учи и чини, све до малог освећења воде, преливања гробова верника и резања славског колача. У пуноћи богочовечанског живота и знања може да учествује сваки човек ако ступи у богочовечанско искуство Православне Цркве. Свети хришћани, које Црква прославља, најпотпуније су доживели и посведочили такву могућност, а и обични православни верници, макар делимично, макар с времена на време, исто то доживљавају.
Али није баш лако опстајавати у Христу и одржавати се у искуству Цркве, јер сав живот у Цркви захтева сарадњу човека са Богом. За очување заједнице с Њим и праве вере у Њега неопходан је људски подвиг: „Да се борите за веру“, саветује Апостол Јуда (Посланица, 3). А Апостол Павле громогласно заповеда: „Бдите, стојте у вјери, мушки се држите, снажите се!“ (1. Кор. 16,13). Ради вечног пребивања у Христу Свети Архиђакон Стефан је морао и живот свој да положи. То су учинили касније и милиони православних хришћана Византије, Сирије, Јерменије, Персије, Египта, словенских и других народа.
Да би се одржао у Христу, а тиме и у правој вери, човек мора своју вољу и свој живот да усаглашава са вољом Божјом. Врхунац тога јесте пуноћа знања и лично обожење.
То се, на жалост, већ одавно не догађа међу „западним хришћанима. Тамо је током векова постепено преовладао људски чинилац, и уместо да се човек саображава Богу, он је Бога усаглашавао са собом. Велики Инквизитор латинског хришћанства тврди да је морао да коригује Христову науку, јер би, да је остала православна, по његовом мишљењу морала да пропадне. Најпре су се папистички хришћани уморили од Христа, па су његову власт ограничили само на небо, а земаљску јурисдикцију над хришћанима ставили су у реуке римског папе. У томе црквеном деизму је корен свих каснијих падова западног човека. Протестанти су само наставили да разграђују хришћанство са тих папистичких основа. Они су најпре одбацили Свето Предање, то богочовечанско искуство Цркве, да би касније остварили своју крајњу намеру, изражену кроз уста Лесинга (18. век), који каже: „Лутер нас је ослободио ропства предању; али ко ће нас ослободити још тежег ропства Светом Писму!“ Када протестанти данас кажу да они верују „само“ Светом Писму, биће велика грешка ако им поверујемо да они заиста верују и у Свето Писмо, јер га они не тумаче апостолски, из вековног искуства Цркве, него сваки од њих на свој лични ауторитет ставља изнад Апостола, изнад Цркве и изнад историје! Протестантизам је расхришћањено и расцрквљено хришћанство.
Опасност отуђивања од Христа прети и православним хришћанима ако се не сачувају у искуству Православне Цркве.
Пред нама је књига протојереја Павла Окалахана, православног богослова из Америке, која језгровито, у виду дијалога упоредо износи православно и протестантско-секташко, расхришћањено виђење неких кључних питања хришћанског учења и живота. Она може да помогне отуђеним хришћанима да ступе у искуство и живот Православне Цркве, а и православнима да се сачувају од протестантских исушења. Поред о. Павла Окалахана, велику заслугу за појаву ове књиге, свакако, има и њен преводилац Александра Јуришић, студент Богословског факултета Српске Православне Цркве у Београду и Његово Преосвештенство Епископ далматински Г. Лонгина, који је помогао њено штампање.
 
Протосинђел Атанасије Ракита


У последње време се дешава изузетно велика активност разних протестанских група и секти на друштвеним мрежама и веб сајтовима широм србског интернета где они привлаче велики број људи и оштро нападају учење Православне цркве. Међу особама које они привлаче налази се значајан број оних који се изјашњавају као православни а који због свог непознавања секташких заблуда и замки постају лак плен ових "проповедника".
Код оних упућенијих православаца пак често изазивају велику помућеност и недоумице по питању основа Православне вере. Ради тога се указује потреба да се опет говори о овим преварама и замкама како верни народ не би наседао на њихове трикове. Сваки православни хришћанин би требало да зна да одговори на критике и примедбе јеретика.