Протестант:
Протестанти своју веру заснивају само на Библији. Није ли то исправно?
Православац:
Библија (Свето Писмо) никада није била нити ће икада моћи да буде „сама“. Православна Црква је та која је коначно оценила и потврдила које књиге припадају Библији а које јој не припадају. Непосредно после упокојења светих Апостола, постојале су многе књиге које су претендовале на ауторитет „Апостолских списа“. Црква је препознала и утврдила које су књиге аутентичне а које нису на основу тога што су неке била у сагласности са усменим предањем које је она примила од Апостола, а неке нису. Ако не би постојала Црква, не би постојала ни Библија. Јереси и кварења разних врста јављали су се увек као резултат откидања Библије од Цркве и њеног приватног, самовољног тумачења ван православног Предања Цркве (ср. II Пт. 3,16). Црква је примила обећање од Господа да ће послати истога Духа Светога који је надахнуо Свето Писмо, да и сада њу уводи у сваку истину и да је чува од погрешака (ср. Јн. 16,13). Библија, дакле, није „сама“ – она припада Цркви.
БИБЛИЈА И ПРЕДАЊЕ
Протестант:
Православље не истиче Библију, а наглашава значј Предања.
Православац:
Није тачно да Православље недовољно истиче значај Библије. За Православну Цркву Библија је богонадахнута, непогрешива Реч Божија. Зато у питањима вере и живота Библија за Цркву има највећи вредност. Али Православна Црква захтева да се Свето Писмо тумачи у сагласности са оригиналним, православним Предањем Цркве. Ово „католичанско Предање“ засновано је на усменој проповеди Апостола, која је предата Цркви (ср. II Сол. 2,15). Оно је резултат чињенице да Свети Дух живи у Цркви (ср. Јн. 14,26). Ускладиштено је у одлукама Васељенских Сабора Цркве, учењу њених светитеља и Отаца. Они који живе пуноћом Светога Духа јесу за нас најбољи тумачи Светога Писма, они су ти који сведоче о нераздвојном заједништву између Светога Писма и Светога Предања Цркве.
Протестанти своју веру заснивају само на Библији. Није ли то исправно?
Православац:
Библија (Свето Писмо) никада није била нити ће икада моћи да буде „сама“. Православна Црква је та која је коначно оценила и потврдила које књиге припадају Библији а које јој не припадају. Непосредно после упокојења светих Апостола, постојале су многе књиге које су претендовале на ауторитет „Апостолских списа“. Црква је препознала и утврдила које су књиге аутентичне а које нису на основу тога што су неке била у сагласности са усменим предањем које је она примила од Апостола, а неке нису. Ако не би постојала Црква, не би постојала ни Библија. Јереси и кварења разних врста јављали су се увек као резултат откидања Библије од Цркве и њеног приватног, самовољног тумачења ван православног Предања Цркве (ср. II Пт. 3,16). Црква је примила обећање од Господа да ће послати истога Духа Светога који је надахнуо Свето Писмо, да и сада њу уводи у сваку истину и да је чува од погрешака (ср. Јн. 16,13). Библија, дакле, није „сама“ – она припада Цркви.
БИБЛИЈА И ПРЕДАЊЕ
Протестант:
Православље не истиче Библију, а наглашава значј Предања.
Православац:
Није тачно да Православље недовољно истиче значај Библије. За Православну Цркву Библија је богонадахнута, непогрешива Реч Божија. Зато у питањима вере и живота Библија за Цркву има највећи вредност. Али Православна Црква захтева да се Свето Писмо тумачи у сагласности са оригиналним, православним Предањем Цркве. Ово „католичанско Предање“ засновано је на усменој проповеди Апостола, која је предата Цркви (ср. II Сол. 2,15). Оно је резултат чињенице да Свети Дух живи у Цркви (ср. Јн. 14,26). Ускладиштено је у одлукама Васељенских Сабора Цркве, учењу њених светитеља и Отаца. Они који живе пуноћом Светога Духа јесу за нас најбољи тумачи Светога Писма, они су ти који сведоче о нераздвојном заједништву између Светога Писма и Светога Предања Цркве.
Нема коментара:
Постави коментар