ЈЕСУ ЛИ ПРАВОСЛАВНИ „ПОНОВО РОЂЕНИ“ ВЕРНИЦИ?
Протестант:
Исус Христос је рекао: „Ваља вам се поново родити“. Али и поред тога православни хришћани нису „поново-рођени“ верници.
Православац:
Нови Завет учи да у Светој Тајни Крштења они који верују у Исуса Христа примају „ново рођење“ од Духа Светога. „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3,5). Свети Апостол Павле даје нам исто учење када говори о Крштењу као „Бањи новога рођења и обновљења Духом Светим“ (Тит. 3,5). Човек који је раније био духовно мртав сада у Крштењу прима од Бога дар вечнога живота. Ово духовно рођење има суштински значај за спасење. То је учење Православне Цркве па према томе Православни хришћани су заиста они који су „поново рођени“.
Међутим, протестанти погрешно тумаче ово „поново реођење“. Тако се израз „поново-рођени хришћани“ данас најчешће односи на некога ко је доживео неку врсту плитког емоционалног обраћања. То се свакако не слаже са библијским учењем. Истински ново рођење, које се догађа у Православној Цркви Христовој, јесте духовни догађај који може, али и не мора, да има емоционалне последице.
Протестант:
Исус Христос је рекао: „Ваља вам се поново родити“. Али и поред тога православни хришћани нису „поново-рођени“ верници.
Православац:
Нови Завет учи да у Светој Тајни Крштења они који верују у Исуса Христа примају „ново рођење“ од Духа Светога. „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“ (Јн. 3,5). Свети Апостол Павле даје нам исто учење када говори о Крштењу као „Бањи новога рођења и обновљења Духом Светим“ (Тит. 3,5). Човек који је раније био духовно мртав сада у Крштењу прима од Бога дар вечнога живота. Ово духовно рођење има суштински значај за спасење. То је учење Православне Цркве па према томе Православни хришћани су заиста они који су „поново рођени“.
Међутим, протестанти погрешно тумаче ово „поново реођење“. Тако се израз „поново-рођени хришћани“ данас најчешће односи на некога ко је доживео неку врсту плитког емоционалног обраћања. То се свакако не слаже са библијским учењем. Истински ново рођење, које се догађа у Православној Цркви Христовој, јесте духовни догађај који може, али и не мора, да има емоционалне последице.
ЈЕСУ ЛИ ВЕРНИЦИ „СПАСЕНИ“?
Протестант:
Зашто Православна Црква одбацује тврдњу да су сви верници спасени?
Православац:
Православна Црква не пориче да се верник „спасава“,. Она само одбацује тврдњу да неко може са сигурношћу знати за себе да иде у Царство Небеско. По Новом Завету, када се човек крштава у Христу, он се спасава од силе греха и смрти и прелази из царства таме у Царство Христово (ср. Кол. 1,13). Али и после тога може се отпасти од Христа путем греха (ср. Јев. 6,4-6). Хришћани нису потпуно и засигурно спасени све дотле док не уђу у Царство Небеско (ср. I Пет. 1,5).
УЧЕЊЕ О СИГУРНОМ СПАСЕЊУ
Протестант:
Захваљујемо Богу што код нас постоји учење о сигурном спасењу. Ја знам да сам спасен и да идем на небо.
Православац:
Ти можеш да захваљујеш Богу за такво учење, али је непобитна чињеница да оно нема никаквих основа у Светом Писму. Свето Писмо јасно учи да и верник може да падне у грех или неверје и да тако упропасти своје спасење. То је разлог што Свети Апостол Павле упозорава: „Који мисли да стоји нека пази да не падне“ (I Кор. 10,12). Он затим, као упозорење хришћанима наводи пример Израиљћана који су са Мојсејем прошли кроз Црвено море па су касније опет отпали од Бога и били кажњени. У Посланици Јеврејима стоји као пример и упозорење: „Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања, одступања од Бога живога“ (Јев. 3,12). Наше вјечно спасење зависи од нашега опстојавања у Христу: „Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо“ (Јев. 3,14).
Ни Апостол Павле није за себе сматрао да је постигао „вечну сигурност“ Царства Небеског, него је сматрао да му је неопходно стремљење ка циљу васкрсења (ср. Фил. 3,9-14). Он је укроћивао своје тело да не би после проповедања другима он сам био избачен напоље (ср. I Кор. 9,27). За хришћанско спасење није довољан само један тренутак вере; оно захтева свакодневни процес покајања и континуирано поверење у Христа. У супротном, са нама би се догодило као са онима за које Апостол Петар вели: „Ако они који побјегну од нечистоте свијета познањем Господа и Спаса Исуса Христа, опет се у њих заплету и буду надвладани, бива им потоње горе од првога. Јер боље им било да не познаше Пут правде, него ли кад га познаше што се вратише од предате им свете заповијести“ (II Пет. 2,20-21). Очигледно је, дакле, да је могуће познавати Христа па опет отпасти од Њега. А ако је тако, како онда ти можеш знати да си спасен!? Свакоме од нас може се догодити, не дај Боже, да отпаднемо од Христа. Једина заштита од тога јесте трајно, свакодневно поверење у Христа и борба против греха. Запамтимо речи Христове „Неће сваки који говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, но који твори вољу Оца Мојега који је на набесима“ (Мт. 7,21). Зато се морамо постарати, као што нам Свети Апостол Петар саветује, „да своје призвање и избор утврдимо“ (II Пет. 1,10).
Протестант:
Захваљујемо Богу што код нас постоји учење о сигурном спасењу. Ја знам да сам спасен и да идем на небо.
Православац:
Ти можеш да захваљујеш Богу за такво учење, али је непобитна чињеница да оно нема никаквих основа у Светом Писму. Свето Писмо јасно учи да и верник може да падне у грех или неверје и да тако упропасти своје спасење. То је разлог што Свети Апостол Павле упозорава: „Који мисли да стоји нека пази да не падне“ (I Кор. 10,12). Он затим, као упозорење хришћанима наводи пример Израиљћана који су са Мојсејем прошли кроз Црвено море па су касније опет отпали од Бога и били кажњени. У Посланици Јеврејима стоји као пример и упозорење: „Пазите, браћо, да не буде у некоме од вас зло срце невјеровања, одступања од Бога живога“ (Јев. 3,12). Наше вјечно спасење зависи од нашега опстојавања у Христу: „Јер смо постали заједничари Христови, само ако првобитну вјеру до краја чврсто одржимо“ (Јев. 3,14).
Ни Апостол Павле није за себе сматрао да је постигао „вечну сигурност“ Царства Небеског, него је сматрао да му је неопходно стремљење ка циљу васкрсења (ср. Фил. 3,9-14). Он је укроћивао своје тело да не би после проповедања другима он сам био избачен напоље (ср. I Кор. 9,27). За хришћанско спасење није довољан само један тренутак вере; оно захтева свакодневни процес покајања и континуирано поверење у Христа. У супротном, са нама би се догодило као са онима за које Апостол Петар вели: „Ако они који побјегну од нечистоте свијета познањем Господа и Спаса Исуса Христа, опет се у њих заплету и буду надвладани, бива им потоње горе од првога. Јер боље им било да не познаше Пут правде, него ли кад га познаше што се вратише од предате им свете заповијести“ (II Пет. 2,20-21). Очигледно је, дакле, да је могуће познавати Христа па опет отпасти од Њега. А ако је тако, како онда ти можеш знати да си спасен!? Свакоме од нас може се догодити, не дај Боже, да отпаднемо од Христа. Једина заштита од тога јесте трајно, свакодневно поверење у Христа и борба против греха. Запамтимо речи Христове „Неће сваки који говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, но који твори вољу Оца Мојега који је на набесима“ (Мт. 7,21). Зато се морамо постарати, као што нам Свети Апостол Петар саветује, „да своје призвање и избор утврдимо“ (II Пет. 1,10).
СПАСЕЊЕ „САМОМ ВЕРОМ“
Протестант:
Свето Писмо говори да спасење долази кроз веру, а не кроз дела (Еф. 2,8-9).
Православац:
Човек прима спасење вером и опстаје у том спасењу животом у вери. Нови Завет јасно показује да истинска вера која спасава природно производи добра дела. А „онај који говори: познао сам Га (Христа), а заповијести Његове не држи, лажа је, и у њему истине нема“ (I Јов. 2,4; ср. Еф. 2,10). Зато Апостол Јаков каже да је вера без дела – својих природних плодова – мртва (погледај: Јаков 2,17-26).
Протестант:
Свето Писмо говори да спасење долази кроз веру, а не кроз дела (Еф. 2,8-9).
Православац:
Човек прима спасење вером и опстаје у том спасењу животом у вери. Нови Завет јасно показује да истинска вера која спасава природно производи добра дела. А „онај који говори: познао сам Га (Христа), а заповијести Његове не држи, лажа је, и у њему истине нема“ (I Јов. 2,4; ср. Еф. 2,10). Зато Апостол Јаков каже да је вера без дела – својих природних плодова – мртва (погледај: Јаков 2,17-26).
ПРИХВАТАЊЕ ХРИСТА ЗА ЛИЧНОГ ГОСПОДА И СПАСИТЕЉА
Протестант:
Зашто Православна Црква не учи вернике да прихвата Исуса за свога личног Господа и Спаситеља?
Православац:
Православна Црква не употребљава ове посебне речи, а не чини то ни Нови Завет. Али Православна Црква учи о неопходности личне вере у Христа. На Светој Тајни Крштења, ономе који се крштава Црква упућује питање: „Сједињујеш ли се са Христом? Јеси ли се сјединио са Христом?“ На то он одговара потврдно, исповедајући веру у Христа „као Цара и Бога“. И у Светој Тајни Евхаристије свештеник више пута подстиче вернике овим речима: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо“. Православна Црква учи да је вера у Христа основа нашега
Протестант:
Зашто Православна Црква не учи вернике да прихвата Исуса за свога личног Господа и Спаситеља?
Православац:
Православна Црква не употребљава ове посебне речи, а не чини то ни Нови Завет. Али Православна Црква учи о неопходности личне вере у Христа. На Светој Тајни Крштења, ономе који се крштава Црква упућује питање: „Сједињујеш ли се са Христом? Јеси ли се сјединио са Христом?“ На то он одговара потврдно, исповедајући веру у Христа „као Цара и Бога“. И у Светој Тајни Евхаристије свештеник више пута подстиче вернике овим речима: „Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајемо“. Православна Црква учи да је вера у Христа основа нашега
Нема коментара:
Постави коментар